Zak prkosi vetru

Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj dusi skriva jedna velika tuga. U danasnje vreme gotovo da niko vise ne pise pisma ali devojčica sa vojvodjanskog salasa i njena baka Irma koja zivi u Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se vec godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i brze poslati poruku ili pismo putem emaila ili se čuti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer nista ne moze zameniti pismo zapečaceno u koverti. U tom pismu su utkani uzbudjeno isčekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzotična sarena markica i razmazani crni pečat koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris koze koji se jos uvek oseca na hartiji, poneka suza koja je mozda kanula i razmazala hektično ispisane redove i naposletku reči koje verno i upečatljivo prenose osecaje pisca. A sta se sve desava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana čita svom drugaru, strasilu za ptice po imenu Zak. Pisma verno opisuju tajanstvenog dečaka Kou, pripadnika aboridzina koji je stigao iz unutrasnjosti Australije čak iz okoline planine Uluru pa im se čini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna osecanja poseduju čarobne moci koje ce se zastitnički nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.